NESVRSTANO

Izgleda kao da Neki vozovi odlaze U nepovrat. Vreme preskace prostor. U njihovom među Ceo jedan svet Ljubavi. Verujem da čovek, onaj koji hoda, uvek stiže u vreme. Iz prostora je teško pobeći. Na njegovim ravnima Ceo jedan svet Pravih decimala. Deca se igraju rata. Psenicna polja Nad popodnevnim suncem severa Dele se na nepokretne vlati. Sa prozora voza Sve staje Samo se vreme U medjuprostoru gubi. Tako, covek Onaj koji hoda Uvek je i samo Onaj koji gleda.

I tako sam jednog kišnog dana u Bratislavi shvatio da su svi fakulteti arhitekture prepuni arhitekata. Čini mi se neizbježnim biti ovdje. Ne pripadati. I biti srećan zbog toga. Valjda. Vreme se pojavljuje i beži. Grabim ga i razmišljam. Na okukama svesti pronalazim sisteme mreža preoblikovane u strasti. Države zapinju u ponorima. Priče o Istoku dopiru do nas. Kako bi bilo lepo voleti obešenjački Pruge u južnim gradovima. Na njima se osećam manje usamljeno Na severnim je hladno I tuđe. Istine koje dopiru Dopiru sa smešnih ekrana i verujemo u neke tuđe mesečine Sve sam vam ovo napisao Sa namerom Da dokažem Da sistemske promene Vode do Čoveka Njegovog raspleta I lepote. U prostornim sekvencama gradova ne viđam decu već uplakane male ljude. Sva se mesečina zapada meša sa lepotom istoka. Previše dugo smo crtali tuđe gradove. Nismo razmišljali o svojima. Tako sam shvatio Jednog ranog popodneva U kišnoj Bratislavi Da su svi fakulteti arhitekture Prepuni crtača. Nije ostao niko da misli.

Ovu bi prazninu mogla poneti sa sobom. Sa vrhova međunarodne železnice ne vidim obrise kamenih gradova. Oni se gube u presecima senki. Naše su ruke, na pesku vetra ostajale neme i onda kad nisu bile prazne. Ruke grade, Ruke umeju. Spratove. Vrhove. Stubove. Čekanje. Kako se gradi čekanje? Na pokretnim mestima Čovek sedi. Arhitektura se kreće. On ne ulazi u nju. Žena je nema. Žena je prazna. Sama je Na peronu međunarodne železnice U nečijem gradu. Visoko gore Dignuti glavu I vrisnuti Da sa vrhova Ne vidimo ostatke. Ja se bojim Spustiti se dole U preseke vaših Novih gradova.

Povedi računa o vetru. Ne u smislu budi obazriv. Pobrini se o vetru. Ovo je ciklus Zemlje. U njemu se tvoja Bosa stopala Smeše lepom pločniku. Kamen se zvukom zahvaljuje. Povedi računa o vetru. Unesi ga kroz vrata I zaključaj. Vetar se uvek dogovara Zvukom, Odbija se od susednih stvari I ulazi u tvoje prazne udove. Uši se smeše prvi put Uvek I iznova Smeštajući vetar u glavi. Na visokom pesku Ove godine Gomila nerazumljivih reči Vetar isteruje viškove Hladan je Naši prostori Prostori su vetra Naše su ruke Ruke od stabala.

hajde da se zaljubimo u Beograd u velicinu grada niske i visoke manire ogromnih dama sa mamama crnogorskog porekla hajde da ih nasmejemo da im promenimo vlast hajde da zavrnemo avetinje da im poispadaju zubi neka se smeju ruzni ili neka se uopste ne smeju hajde da mu pripadamo njemu gradu muskog roda hajde da postanemo beogradjanke nositeljke grada muskog roda zeleo bih da se pretvorimo u solitere na vodi one koji stoje tuzni i pod senkama onda bi valjalo popadati poljubiti travu i reci kako je lepa ova reka koja nam donosi i odnosi Evropu kojim smerom tece da li ga menja i ko se u njoj davi hajde da potopimo penzione fondove i pohapsimo drzavnu imovinu kako bi mogli na miru dati svu ovu ravnicu nekom novom panonskom moru hajde da porušimo Beograd kako bi mogli stvoriti novi i lepsi