ZEMLJA KURTALISANA

Nebo se podiglo Isuviše visoko Da ne bih primetio Forme. Na tragovima tokova Naslućujem reku. Prečesto Povlačim obale Kako bi mogla pobeći. Svet je prljavo mesto. U presecima bliskosti Zaobljenost formi Iščezava u tvojim udovima. Na granici pritiska Trpiš ljubav. Prija nam potraga. Jednom bi se trebalo i sastaviti, Obalama obećati mostove. Tražimo se u mediteranskom predvorju; Ja sam na ivici Ti si na trgovima smeha Blizina vode Mi ometa pravac Iako Naše Reke napuštaju obale Stabla su nam ruke I više ne možemo Odohvatiti ljubav.

Došao sam da Ti se ispovedim. Jednom. Dvaput. Okrenuću se po osećaju, izleteti u svet; Razglasiću da sam lep Jer sam video kako Vam se Čovek ume Lepo prikloniti. Došao sam da Ti se ispovedim. Retko. Nežno. Umeću da se zanesem Kad sledeći put budem govorio O Vama. Proglasiću se tromim I pustiti. Svet ionako ne valja. Trebalo bi ga menjati. Došao sam da Ti se ispovedim. Treći put. Parolama ću trčati za njima. Dovešću Vam ih. Neka se otmu. Ražaloste. Neka me puste na miru. Kad drugi put budem govorio O vama, umeću da se setim Kako smo umetni Koliko umemo voleti. Došao sam da Ti se ispovedim. Ovo je kraj puta. O počecima bi valjalo ćutati. Žena. Jednom. Dvaput. Retko. Nežno. Neka te voli. Neka te vrati.

Stene su padale Naniže od svojih senki. Rastopljeni motivi Tvoje borbe Činili su te ženom. Hteo sam dočarati Temu mesta U Tvom pripadanju. Hteo sam ukrstiti puteve, Rečne obale i Stajališta Kako bi prišla Ti, komunisto, Moja crvena Revolucijo. U svetlu Tuđeg trbuha Hteo sam zdrobiti Osamu pesnika I prići lepoti. Ne mogu čuvati Tvoje padove. Meni se svetlost Činila senkom — Zato sam kamen Pokušao pretvoriti U čoveka. Zato sam čoveka Pretvorio u kamen. U sebi Još Negujem prošlost. Reke su sa obalama Srasle I činilo se nemoguće Rastopiti nestajanja. U poslednjim traženjima Čeličnih zaprega Pritiskam vetar — On ne sme odneti reči. Tako bi kamen pao na čoveka.

Način na koji se mešaš u vrtoglavicu ozloglašenosti kazuje da pesnik ne sme dozvoliti da ne bude poražen. Utroba Pesak Zrenevlje sveta vri. Naprasno se radujem trgovima. Kako sam lepo pokušao da objasnim more; taj juli 2021.

Prvi put Obesno Udaram tišinu, povlačim reku I prolazim. Kao čovek, kao ubica — Dete što voli čoveka. Goleme mreže grafike putuju svetom a ti me još pitaš zašto te ne mogu opcrtati. Beslovesne padine u umeocima naših stvari. Budim se retko Tek U prvom jutru naše obale umem raspametiti okuku — odavno postajem čovekom. Zato Nemoj da me pitaš Kako gradim svetove. Mogu se podsmehnuti na ovaj tvoj.

Kako da raspametim ljude u vašim okukama? — postanak teze: Obale u nama sudaraju se na suprotnim stranama. Sva večita slova betonskog sveta bivaju lepša kad naše okuke odumirući nestaju. Čak i u mirisu grehova betonske ploče popuštaju a sklopljena tela u prvom spajanju ostaju nepomerena. Više od ovog bića Više od ove misli okamenjene tišine budeći se plaču. Uzdrhtale dečje ruke Učvrsle muške grudi mog malog nestalog deteta. Voleći da živim dešavam se svetu bez bola. Ukrojena visinska trenja Udvojbene konstrukcije u meni utrunulim peskom iz njegove suvišne ruke, paviljonska žena u meni ružom se hrani, tera se zapadno. Otrgla se okuka seća ukrajinskih silovanja. U betonu se čuje njegov glas. I ruke koje nosim, nosim da bih njega voleo.

Stojim Kao pred kamenom. Govori da plače. Nije odavde. Reke se suza U njemu razbistriše. Ja sam mu povratio svet A sebe sam krenuo Da spasem. Sad sedim U ogoljenoj simetriji Drveta Njegove krošnje I svojih strepnji Čoveče Ja moram biti slobodan. ... Kamen je biće Kamen je svet Vreme u njemu Vri U vetrovima Tvojim

Neobaveštenost prostora Trguje instancama. Na severnom delu Trbušnosti njenog smeha Celosti misli Utapaju se u mene. Osećam da raste Dete u meni Iako bi ga Ti Trebala nositi. O ljubavi Uobičavam da ćutim. Tišina svetlosti Objašnjava mi mrak. Ne umem umirati na miru. Senkama trpim lepotu, Smehom je tražim. Potezna rukavica Tvoje devičantnosti Ne ume Raštimovati hod. I dalje sam prisutan. Moram Te osetiti Telom jezika Da bih Te umeo Pretvoriti u prostor. Kameni udovi Tvoje nestabilnosti, Osmešena skulpturalnost Nepoznatih reči.. Trebalo bi izmisliti Svetove, Nove praznine Ne bi li utopili Lepotu senki U drhtaj Ubijene stvarnosti.

Gradim svet praznine u kojem si postavljen na tlu. Leđima okrenut ništavnosti svog postojanja, otvara se novi svet Neba. Pozorište na plafonu Ukida simultanost percepcije Moja umetnost Se davi Na trbuhu koji Leđima okrenut Svetli u zemlji. Gradim svet Praznine, Prostor, Neobavešten Da slučajnosti Na zidu moje iskrivljenosti — Poništava trbušnost Njenog smeha.

Hoću da kriknem Da bih vriskom Mogao da te sateram. To je jedini način Na koji mogu izvesti smrt A da posle nje Ostanem živ. Ne znam koliko je to vredno.